Lisabon

Lisabon je najzapadnija prestonica na evropskom kontinentu. On je glavni i najveći grad Portugala. Smešten je ne reci Težo. Ovo je jedan veoma prelep grad koji ima autentičnu atmosferu koju ćete osetiti čim stanete na njegovo tlo i uživaćete dok budete živeli na kratko bajku ovih blagoslovenih stanovnika koji žive u njemu. Gotovo da ćete osećati blagu nepravdu jer oni žive na ovom bajkovitom mestu, a vi ne. I proklinjaćete čas kada budete morali da pođete kući.

To jutro kada sam ustala u glavi mi je odzvanjala misao: Lisabon, čoveče, Lisabon. Znate li onaj osećaj jedva čekanja, e to je upravo bilo to. Osećam u sebi kao da ću na kraj sveta. Daleko je baš. Otprilike, znam šta bih mogla da očekujem. Stvorila sam Lisabon u svojoj glavi. Svideo mi se, veoma. Osećala sam kao da sam živela jedan mali život tih nekoliko dana. Cela ta atmosfera koja je čarobna i veoma neobična. Taj miris, taj osećaj kada sam izašla iz taksija i kročila na tle Alfame, nikada neću zaboraviti. Osećaj je, dobro hajde smešno mi je da kažem kao da ste u filmu, ali zaista jeste tako. I dok se približavam smeštaju za koji molim boga u sebi da je kao sa slika na sajtu preko koga je rezervisan, spuštam pogled na tlo i primećujem čep od vina… I to je bilo to, osetila sam tu strast i lisabonski život na toj kaldrmi i tu gorepomenutu bajkovitu atmosferu. To stvarno jeste hedonizam. Sediš na maloj stolici ispred preslatkog malog lisabonskog bistroa. Jedeš tapase, piješ vino. Gledaš u zvezdano nebo. Ja kao da sam bila na drugoj planeti. Sve je tako spontano, mirno, sa stilom. Vino, fado, prelepi mali restorani načičkani jedan uz drugi. Na svakom kod fiš pa kod fiš. Hajde da probamo taj kod fiš. Bila sam baš nestrpljiva. I zaista preukusna je. Probajte, nećete zažaliti. Meka, preukusna, sočna. A vino, ee. Vino… Posle samo jedne čase već sam bila prevesela i čizmu na male krive stepenice odrala. Ali nema veze. Taman imam jedan lep suvenir da me podseća na predivne dane u Lisabonu. Da se vratim ja na stan. E da, bilo je malo neizvesno, internet hoće pa neće. Gde li je ključ… Pa ovako pa onako. I na kraju sve je bilo dobro. Malo su nas stepenice namučile, u redu malo više. Bilo ih je pa, otprilike sto i bile su širine da noga od jedno 37, 5 jedva može da stane, a ja pametna pa još u onim gore pomenutim čizmama, pa šta da vam kažem. Konačno, otvaramo vrata sobe. Bilo je povuci potegni, ali na kraju sve je bilo kako treba. Stan kao sa slika, veoma utešno i radosno. Sve je tako malo i slatko, takva je Alfama. Sa malog prozora mogla sam da vidim preko puta, na isto tako malom prozoru, kako sam ja to rekla ptičicu, ali sigurna sam poprilično da je bio kanarinac. Preslatko.

Naginjem se i sa prozora vidim u daljini reku Težo. Vau. Taj pogled je bio u fazonu, Svetlana, ovo je uspomena. Ovo će mozak da zapamti. Ovo će biti sećanje. Imala sam utisak da čujem talase. Bili su obasjani sunčevom svetlošću.

Jedem bifanu i kao da su svi maniri za stolom ovog sveta zamrli. Neka, nema veze. Bifana se jede prstima, nož i viljuška su čista glupost. Sami po sebi su uvreda prilikom iznošenja na sto. Ona se jede srcem i prstima, u njoj se uživa i to je jedini pravi manir.

Dok sam bila u Lisabonu imala sam osećaj te ivice. Zaista oseća se taj kraj, ivica Evrope, a za mene je to bilo kao da sam na kraju sveta. Ovo i jeste predstavljalo kraj mog dosadašnjeg sveta koji sam istražila.

Krenuli smo narednog dana da obiđemo Belem Kulu i Spomenik otkrićima. Vremenska prognoza nam nije bila naklonjena. Sunce je čkiljilo između zloćudnih oblaka. Spremala se prava oluja. Kao večiti optimista nadala sam se da se neće ništa strašno desiti. Mislila sam možda će proći. U sebi sam lagala, ma da, padaće neka kiša. Ispadaće se ona lepo taman dok smo mi u autobusu i dok ne stignemo. Kiša je padala sve jače i jače. Izlazimo iz autobusa i shvatam da nisam ponela kišobran. Na samom izlazu bio se okupio veliki broj prodavaca kišobrana. Svi su hteli da kupimo baš njihov. Dosta smo mi platili za taj njihov kišobran, ali njihovo strpljenje, ljubaznost i nasrtanje da nam otvore i nameste kišobran nema cenu.

Kula Belem

Podignuta je u vidu utvrđenja u Vasko de Gamovu čast u ime njegove ekspedicije. Kula je visoka 35 m i okrenuta je ka reci. Nalazi se na estuarskom ušču reke Težo u Atlantski okean. Kula je imala odbrambeni značaj, a na njenim zidovima postoje otvori kroz koje je pucano iz topova koji su i danas prisutni. Belem kula je 1910. godine proglašena nacionalnom baštinom Portugala, a kasnije, 1983. uvrštena je u svetsku baštinu Uneska.

Spomenik otkrićima

Ovaj spomenik ima oblik karavela, brodova koje su Portugalci koristili u prošlosti. Ovim spomenikom dominira figura predstavljenog Henrika Moreplovca koji u ruci drži model ovog broda. Sa njegove leve i desne strane nalazi se 16 istaknutih znamenitih ličnosti, a među kojima su: Vasko de Gama, Magelan, Pedro Alvares Kabral, Bartolomeo Dijas.

Prolazimo pored Jeronimitskog samostana, koji predstavalja svetsku kulturnu baštinu Uneska Evrope, gde su monasi izmislili pasteis de nata. Ko bi rekao da monasi imaju toliki smisao za kulinarstvo. Jesti ovaj kolač dok silazite niz kaldrmisane, nizbrde i uzbrde ulice, jedinstveno je iskustvo. Hrskavo malo testo, ispunjeno neverovatnom slatkoćom.

Koračam obalom i talasi zapljuskuju obalu pored koje se nalaze gore pomenuti motivi našeg dolaska. Hodam pokisla, mokrih patika, a vetar duva. Ali nema veze. Ovo je život, a to su samo patike. U sebi se nadam da neću dobiti upalu bešike.

Odlazimo na autobus, i odjednom se razvedrava. Nebo je poprimilo prelepu plavu boju. Sunce bukvalno prži. Moje mokre noge isparavaju i kao da su počele da cvrče na tom suncu. Osećam se besno. Kao da bih želela da se vratim i ponovo sve iznova vidim. Osećam dozu nepravde, ali bes me polako napušta jer shvatam da je svaki trenutak bio prelep i jedinstven. Svaki trenutak u životu je dragocen i pravi ako znaš i želiš da ga doživiš na pravi način i ceniš. To je sreća. Sreća je setati mokrih nogu i istraživati nov grad.