Zaovine

Jutro. Pola 8 je. Jedva sam ustala i još uvek mi se spava. Osećam da ću biti pospana još dugo. Nevoljno ustajem, ali se u stvari celim svojim bićem radujem jer putujem. Mrzovoljno pravim voćni smuti po ko zna koji put. Ponosna na sebe ubacujem sve zdrave sastojke u blender, a u sebi se smejem pokvareno jer znam šta ću jesti narednih pet dana pa mi pravljenje smutija lakše pada. Još kafa pa smo gotovi. Krećemo. Koferi i sve potrebne stvari smeštamo udobno u auto i nastupa taj osećaj sreće, a u vazduhu počinje da se oseća miris svežeg početka putovanja.

…Naravno da sam isplanirala gde se pravi pauza i gde se, naravno, jede. Normalno. Odlučili smo se za restoran Usput. Nalazi se u blizini Valjeva i kao što mu ime kaže nalazi se baš usput. U pitanju je stara porodična kuća koja je pretvorena u restoran koji izgleda kao pravi mali personalni muzej.

Izlazimo iz kola, već, pa podosta gladni, i moglo bi da se ruča, a 5 do 12 je. Nema veze, već dovoljno kilometara je iza nas, zaslužili smo da se nešto čalabrcne. Ugledavši restoran uočili smo da nema žive duše. Tome je posvedočila plava mašna kojom je kapija bila pričvršćena. Bilo je jasno kao dan da je zatvoreno. Osećajući u sebi gotovo bes i nezadovoljstvo koje može osećati samo malo razmaženo dete ukoliko ne dobije šta želi, posežem za nekim načinima koji bi mi omogućili da to što želim i dobijem. Nakon malog napada u mom biću ugledam broj telefona na kapiji i odlučno ga pozivam nadajući se da će to rešiti sve moje probleme u tom trenutku. Telefon zvoni, javlja se preljubazna gospođa i objašnjava nam da njen sin dolazi uskoro. Malo više smo čekali, ali se isplatilo. Iz priloženog može se zaključiti da smo bili jedini gosti u restoranu i moram priznati da smo gotovo imali kraljevski tretman. Kuvar samo za nas, priznaćete, ne dešava se baš često da budete jedini gost u restoranu. Pitali smo kuvara i konobara koji je bio očito dva u jednom čoveku šta uopšte može da nam spremi znajući da je tek ušao u objekat i da je šporet ladan, a kuhinjska atmosfera još uvek nezapaljena. Preljubazan mladić rekao je da može da nam spremi sve. Nisam baš znala u tom trenutku šta podrazumeva baš sve, jer jelovnik nismo dobili. Usledilo je ono zbunjeno pa šta imate. Počeo je da nabraja. Počeo je sa brusketima, kozijim i kravljim sirom, kajmakom, salatama, pršutom, supom, ribićem u kajmaku. U glavi mi je bila prava zbrka. Navikla sam da imam jelovnik ispred sebe koji bih dobro prostudirala svaki put i natenane pročitala svaki sastojak, na osnovu kojih bih eliminisala manje dopadljive od onih više dopadljivih jela, koje bih na kraju izabrala. Bilo je kao na slagalici: stop, stop, stop… Bili smo u fazonu može može, kao sve može, ali na kraju je bilo: Ok, uzećemo sireve, kajmak i ribić u kajmaku.

Nakon vrlo neobičnog naručivanja otišla sam unutra da operem ruke. Ušavši u kuću imala sam utisak da sam ušetala u vremeplov. Sve je bilo kao u nekoj rustičnoj bajci, a porodične uspomene i duh starih vremena lebdeo je u vazduhu.

Izašavši iz kuće u dvorište vratila sam se u realnost. Na stolu su me sačekali brusketi za koje sam mislila da ih nismo ni naručili, ali možda je konobar mislio da smo i njih želeli iz onog našeg može može, a mislili smo na sir, kajmak i ribić. Dobili smo i salatu, takođe. Sve na tom stolu je bilo gotovo savršeno. U jednom trenutku kuvar je izašao da uzme začine sa prozora na ulazu u restoran i to me je u potpunosti oduševilo. Na način kako su jela pripremljena mogu zaključiti da je spremanju hrane pristupljeno sa puno ljubavi i pažnje i da kuvar voli to što radi. Imala sam utisak da nam je konobar - kuvar donosio šta je hteo i da ni mi sami bolje ne bismo izabrali. I od prvog do poslednjeg trenutka bili smo u gastronomskoj ekstazi. Savršenstvo ukusa, bukvalno. A ribić u kajmaku je možda najbolje meso koje sam jela, spremljeno na takav način. Inače, nisam ljubitelj mesa preterano i mora biti baš dobro da bi mi se svidelo. Znam, pitate se sad pa što ako si ga toliko nahvalila, a nisi ga slikala… Znam, razumem. Moram da priznam, ja sam njega u početku jako potcenila. Pomislila sam, sram me bilo, nije fotogeničan, gledaj ga kako je masan. Kada sam ga probala oduševila sam se i nastavila sam da jedem. I dalje je sve jasno, tj. zašto nema slike. Ribiću, izvinjavam se, sledeći put dobijaš sliku obavezno i počasno mesto na instagramu. Pomislila sam kako je ovo bio dobar gastronomski početak ovog putovanja…

U nastavku putovanja smo zastali da uživamo u pogledu sa predivnih vidikovaca. Oba su nam oduzela dah. Što bi se reklo izazvali su vau efekat. Prvi je na redu bio vidikovac Kapija Podrinja. Lepo je uređen sa objašnjenjima i mapama.

Drugi je bio malo pre naše konačne destinacije koja je bila Zaovinsko jezero. U pitanju je neoznačeni i nezvanični vidikovac. Mesta ima dovoljno da se parkira nekoliko automobila. Imali smo sreće jer smo u tom trenutku bili jedini, a i na putu nije bilo automobila te smo mogli da ukrademo taj trenutak samo za sebe i na miru uživamo u lepoti Drine, HE i Perućačkog jezera. Prelepo, a preko puta Bosna. Onako malo osetiš ljubav, malo se naježis od lepote. Predivan osećaj.

Krivudavim putem konačno stižemo i uočavamo jezero. II stižemo do mesta gde smo bili smešteni, a u pitanju su Konaci Zaovljanska jezera. U trenutku parkiranja ugledah dugo iščekivanog psa po imenu Pujdo. Uredno su Pujdo i još jedan pas kojem ime nisam saznala, a zaista je divan, odmah prišli kao pravi domaćini i uputili nam svoje zainteresovane poglede, ali bili su uzdržani, jer im je bila potrebna potvrda vlasnika da smo mi zapravo gosti, a ne neki tamo uljezi. Ljubazni su kučući bili kada su nas upoznali i dobili onu gore pomenutu potvrdu. Smeštaj je bio presimpatičan. Pravo autentično seosko domaćinstvo. Počevši od nameštaja, stila gradnje u kojem su korišćeni samo prirodni materijali, drvo, vuna za navlake za jastuke, kamen. Najviše mi se dopala soba sa krevetom i preslatkim malim prozorom koja je u kosini krova do koje se stiže stepenicama iz dnevne sobe.

Sledeće jutro je osvanulo tmurno, vetrovito i hladno. Gotovo da sam se osećala nesrećno. Trebalo je da tog dana odemo na vidikovac Banjska stena, da obiđemo još 2 vidikovca u blizini Zaovinskog jezera i samo jezero. Spremili smo se, navukli zimske jakne i krenuli. Dok smo putovali u sebi sam se nadala da će se vreme ipak kasnije prolepšati i trudila se da kosmosu šaljem pozitivne vibracije da se ti očajni oblaci sklone i nadčovečnom pozitivnom energijom prizivala sunce. Otišli smo najpre u obližnji restoran. Bio je jedini u okolini, na oko 2 km od našeg smeštaja. Pogled jeste lep, to je ujedno i najjači adut ovog restorana, jer je hrana prosečna. Iskreno očekivala sam više. Očekivala sam da će se restoran isprsiti svojim kulinarskim umećem jer je jedini i da treba da bude prava kulinarska zvezda. Međutim, stekla sam utisak da su oni u fazonu, jedini smo i šta nas briga, svakako morate doći da jedete.

Otišli smo prvo do brane Lazići i mesta gde je Josif Pančić otkrio Omoriku. Dalje nismo išli u dubinu lepota, jer kao što se iz priloženog može zaključiti da baš i nisam avanturista nego čist hedonista. A i bilo je hladno i vetar je duvao tako snažno da sam u jednom trenutku mislila da ću Omoriku upoznati lično u roku od 2 sekunde, nošena vetrom, direktno u nju. Nastavili smo do Zaovinskog jezera koje se nalazilo preko puta. Bilo je tmurno i boje su bile predivno sive. Sve je delovalo tako misteriozno i neka tamna strana jezera i njegova malo drugačija lepota dolazila je do izražaja. Naravno, naišli smo na kucu, jer ja gde god da pođem, kuče nađem. Više se čak ni ne iznenađujem. To mi se nekako i podrazumeva da kuče jednostavno iskoci u toku šetnje ispred nas.

Sunce se u nekom trenutku pojavilo, pa se stidljivo povuklo. I bez sunca pogled sa Banjske stene na jezero Perućac je bio prelep. Umalo na putu do Banjske stene nisam ušetala u stanište Mrkog medveda, jer ko uostalom čita znakove pored puta.

…Jedan detalj tog dana koji mi je privukao pažnju u komšijskom dvorištu… bilo je 10 ovčica koje je čuvao pravi pravcati Šarplaninac. Kada bi one krenule na pogrešnu, zabranjenu stranu on bi ih poterao na ispravan put. :smile: …

Sledećeg dana odlučili smo se da posetimo Mokru goru i provozamo se Šarganskom osmicom. Vozili smo se oko sat vremena, možda kojih desetak minuta više od Zaovinskog jezera do železničke stanice. Vožnja je bila prijatna i trajala je oko 2 h i 30 minuta. Atmosfera je beskrajno romantična. Oseća se duh nekih starih, drugačijih, ali svakako divnih vremena. Par saveta koje bih podelila sa vama, a tiču se dolaska ovde, uzimanja karata i slično… Najbolje je da uđete na zvanični sajt Šarganske osmice i tamo se prvo upoznate sa istaknutim podacima. Tamo uredno imate označene cene, rute i sve potrebne podatke, ali ono što je najvažnije broj telefona na koji možete rezervisati vaše karte. Rezervacija je obavezna i najbolje je da pozovete, a ne da šaljete mejl, jer nisu baš brzi sa odgovorom, a i nisam sigurna da uopšte i odgovaraju. Potrebno je da dođete pola sata pre polaska na Blagajnu železnice i podignete vaše karte. Ja mislim da nema ko ne voli Ćiru, jer ko god da je video osmehnuo se ili jako ili blago. Neki ljudi su čak bili na svojim prozorima i nestrpljivo čekali da čuveni vozić tuda prođe. Mi smo izabrali rutu Mokra Gora – Šargan Vitasi – Mokra Gora. Lepotu pejzaža potrudiću se da vam prenesem slikama koje ću staviti ovde ispod teksta, a biće ih i na instagramu.

Sledećeg jutra sam se probudila u 15 do 6 i nisam mogla više da spavam. Kao da sam dobila zov seoskog načina života. Taj dan je bio rezervisan za malo relaksiraniji plan i program. Uputili smo se do restorana Vrelo koji se nalazi na izuzetnoj lokaciji. Nalazi se na reci Vrelo koja se uliva u Drinu, zaista spektakularno. Kada sam ušla bila sam oduševljena ambijentom, ali sve to je za nekih dvadesetak minuta pokvarilo najgore osoblje restorana koje sam ja u životu srela. Toliko neljubaznosti, neprofesionalnosti i nemarnosti na jednom mestu da je to bila jedna čista ugostiteljska katastrofa. Konobari su samo prolazili pored nas i izbegavali naše poglede i pozive. Nakon skoro pola sata čekanja, a čekali smo jer je sledeći dobar restoran bio na oko pola sata vožnje, došla je mnogobrojna porodica koja je bila uslužena pre nas, jer su na neki magičan i neverovatan način dozvali izuzetno nepristojnog konobara. Kada smo ga mi dozvali on ne gledajući nas u oči izjavio je da on ne može da nas usluži jer to nije njegova oblast usluživanja, već da će doći koleginica koja je gore, ja ne znam stvarno gde to gore, jer su gosti bili samo u bašti, jako zauzeta i da će doći čim pre. To nam govori, a pritom je na naše oči uslužio porodicu koja se nalazi u istom delu kao i mi. Nevoljna za daljim raspravljanjem koje nema ni svrhu, ali osećajući pomalo i bes u sebi ne toliko zbog nemarnosti već zbog bezobrazluka, napuštam restoran posle sat vremena. Neverovatna ugostiteljska sramota. Dno dna, zaista. Uputili smo se ka sledećem restoranu. Ja sam bila stravično gladna, pritom rekla sam vam da sam ustala u 6 i podrazumeva se u mom slučaju da sam doručkovala rano, jer ja moram da jedem čim oči otvorim. A tada je bilo oko pola 3. Otišli smo u restoran Studenac koji ima odličnu pastrmku i preukusan kolač ledena kocka, i da, ono što morate da probate ako volite malinu, to je domaći sok od maline.

Odličan je i pogled odavde koji me je izvukao iz transa gladi na koju sam zaboravila diveći se kućici na Drini. Nakon ručka otišli smo do terase koja predstavlja svojevrsni vidikovac za kućicu na Drini. Pogled je bio očajavajući, samo bila sam jako tužna i poražena činjenicom da je Drina bila zagađena, i to gumama, i zaista se video nemar čovečanstva prema nečem tako vrednom i prelepom. Napuštam to mesto sa osećajem oduševljenja, ali i tugom posle one potresne slike zagađene i prelepe Drine. Mislim da treba svi da se zapitamo šta to činimo prirodi, a i sebi samima svojim nemarom. Svako treba da pođe od sebe i svojih postupaka i onda će nam svima biti bolje, jer priroda i čovek su jedno.

Nastupa i poslednji dan našeg boravka i naravno mi smo ručak isplanirali, jer ne možemo gladni na put. I ne, nije nas mrzelo da odemo do Mačkata na jagnjeće pečenje i komplet lepinju. Neću opisivati iskustvo u Nacionalnoj kući Bajo, jer slike govore više od hiljadu reci.